Шта је навело Југославију да промени страну почетком Другог светског рата?

Шта је навело Југославију да промени страну почетком Другог светског рата?


We are searching data for your request:

Forums and discussions:
Manuals and reference books:
Data from registers:
Wait the end of the search in all databases.
Upon completion, a link will appear to access the found materials.

1940. Немачка је успела да добије подршку Румуније, Мађарске (потоње на рачун прве) и Бугарске на Балкану. Југославија се у почетку потписала са Немачком, а затим се убрзо пребацила на другу страну и изјаснила се за савезнике.

Зашто је Југославија то учинила? Сећам се разлике у мишљењу између малолетног (седамнаестогодишњег) краља и његовог ујака, регента. Да ли је то био прави узрок или су један или оба човека залагали у већој борби?


Да ли је постојала уједињена Југославија? Постојала је Југославија, али је подијељена на Хрватску (с Босном и Херцеговином), Србију и Словенију (која је опет подијељена на Њемачку/Аустрију, Италију и Мађарску).

Мислим да не можеш рећи Југославија прешао на другу страну, било је различитих страна. Током рата, усташе (хрватски ултранационалисти) остали су са нацистичком Њемачком.


Потписивање пакта са Немачком од стране Југославије није ишло лаким путем. Требали су месеци преговора и дотеривања који су коначно завршили 25. марта 1941. године када је потписан уговор. Само два дана касније, догодио се познати 27. март који је свргнуо регента Павла и довео 17-годишњег краља Петра на власт, бар формално. Британска обавештајна служба имала је висок ниво умешаности у овај догађај јер им је очајнички било потребно више непријатеља свог главног непријатеља - Хитлера.

Само неколико деценија пре него што су Срби који су тада чинили већину југословенског становништва водили крвави рат са Аустроугарском и Немачком, и било би мало вероватно да Срби у рату стану на Хитлерову страну. Неколико недеља касније нацисти су бомбардовали Београд, а затим са малим или никаквим отпором продрли у Југославију. Иако је имао велике овације док је марширао у престонице Словеније и Хрватске, у Београду се такав третман није догодио.

Када су Југославију освојили нацисти, у сукоб је било укључено много милитантних покрета. Навешћу само неке од главних: југословенских партизана, краљевских четника и хрватских усташа. Како су неки покрети сарађивали с нацистима, други су се борили против њих, а неки су радили обоје, тешко је говорити о Југославији као једном ентитету током рата.


Како је Хитлер желео да освоји Совјетски Савез, желео је да успостави потпуну контролу над југоисточном Европом. Тако је приморао Југославију да се придружи Тројном пакту. То се догодило 25. марта 1941. Људи у Југославији били су незадовољни због те одлуке. Такође, Великој Британији није пријало јер су изгубили још једног савезника на истоку.

Све су то били разлози због којих је начелник Генералштаба Душан Симовић, уз подршку Велике Британије, извршио југословенски државни удар 27. марта 1941. године.

Хитлер је био веома љут, иако је Душан Симовић изјавио да Југославија неће изаћи из Тројног пакта. Хитлер је мислио да се тиме само купује вријеме и напао је Југославију 6. априла 1941. Након 4 дана проглашена је Независна Држава Хрватска под нацистичком и фашистичком контролом, а 17. априла је остатак Југославије капитулирао.


Позадина: Титова Југославија

Овај модул даје кратку историјску анализу Југославије, кључне улоге коју је имала као тампон зона између Запада и Истока током Хладног рата и последица тога на унутрашњу политику Југославије. Под вођством Јосипа Броза Тита, који је владао од 1945. до његове смрти 1980. године, јединствена геополитичка ситуација Југославије омогућила је социјалистичкој земљи да одржи унутрашњу кохезију, истовремено сузбијајући националистичке покрете унутар својих шест република (Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија и Србија) и две аутономне покрајине (Косово и Војводина).

Допринос Југославије стабилности Хладног рата је добро познат. Међутим, улога коју је геополитичко окружење имало за кохезију ове мултиетничке земље мање је схваћена. Ово се делимично може објаснити Титовом способношћу да убеди аутсајдере да је ефикасно разрешио међунационалне тензије у својој земљи (Стојановић, 1997). Реторику овог високо цењеног вође о стварању наднационалног југословенског идентитета кроз „Братство и јединство“ превише су спремно прихватили жељни западни научници који су социјалистичку Југославију видели као просперитетну државу и као противотров за „зло“ совјетско царство . Управо због те тенденције, толико је западњака затечено насилним сломом ове земље. Да би се разумео симбиотски однос између стабилности Хладног рата и унутрашње стабилности Југославије, овај модул анализира могућности које је ова регионална стабилност пружала Југославији.

Конкретно, расправља се о томе како јој је положај Југославије у хладноратовском естаблишменту обезбедио неопходну равнотежу за одржавање унутрашње кохезије и сузбијање националистичких, а понекад и сепаратистичких покушаја конститутивних националности. Такође се расправља о томе како је углед који је Титова Југославија уживала омогућио њеном вођи да се увелико задужује са Запада и деценијама држао под контролом економске проблеме земље. Ипак, управо је та привилегија осудила земљу након што је Југославија изгубила геополитички значај, а Запад је престао финансирати своје дефиците. Расправа се затим пребацује на међународно окружење које се брзо мењало крајем 80 -их и почетком 90 -их када је Југославија изгубила геостратешки значај. Дубока економска криза, увелико погоршана непремостивим спољним дугом, убрзала је дуго ћутане центрифугалне силе у земљи и ставила тачку на југословенску државу.

Југославија и стари међународни систем

Титов састанак са Никитом Хрушчовом, првим секретаром Совјетске комунистичке партије, 1955

Ово је постало још драматичније када је Хрушчов дошао у посету Југославији 13. маја 1955. године и обратио се југословенском руководству помирљивом реториком. Иако је овај потез довео до извесног ублажавања билатералних тензија између Југославије и СССР -а, Совјетима је јасно речено да Југославија и њен народ немају намеру да се придруже Варшавском пакту. То је, заузврат, додатно уверило Запад да је Титов легитимитет међу његовим народом огроман и да би Југославија могла да игра незаменљиву улогу у Европи.

Географски положај Југославије био је још један разлог за ово уверење. Ова земља се налазила на стратешком Балканском полуострву и спречавала је СССР да дође до Медитерана. Пошто је у прошлости играла важну улогу, локација Југославије сада је постала још важнија, јер је ефективно служила као тампон зона између два блока (Прибичевић, 1995). Југославија није била под директном контролом Москве, а њена спољна политика заправо је била у супротности са интересима Москве. Тито је схватио важност своје земље и успео је да одржи уравнотежену, иако на време променљиву позицију између два блока. Званично независна и неутрална, Титова Југославија имала је политички простор за маневрисање и играње на обе конкурентне стране. Што је још важније, идентитет Југославије конструисан је на позадини ове жестоке конкуренције, а Тито је успео да угуши домаћи врење позивајући се на спољну претњу која долази углавном од Совјета.

Спољна претња и стабилност Југославије

Географска локација Југославије служила је као физички и политички тампон између Истока и Запада током Хладног рата.

Прва стратегија коју је Тито применио у ублажавању етничких борби била је митологизација чињенице да је свака етничка група допринела ослободилачком рату против фашиста током Другог светског рата, док је скривала друге историјске чињенице које су указивале на умешаност одређених група, посебно Хрвати на страни Осовине. Без обзира на то, нови ентузијазам који је услиједио након завршетка Другог свјетског рата с временом је нестао, а Титов мит о уједињеној Југославији постао је мање привлачан. Иако важна, епска борба партизана већ је виђена као историја, а нова генерација заједно са разочараним комунистима постајала је све захтевнија за реформе. Ове реформе су се најчешће заговарале по етничкој линији. На примјер, до 1960 -их, многе интелектуалне групе које дјелују у Хрватској изражавале су у медијима своје противљење савезној влади (Лане, 2004).

Титова унутрашња политика била је од кључног значаја за очување јединства док је потчињавао националистичке интересе у овој етнички разноликој земљи.

Пад Ранковића, шефа тајне службе, у лето 1966. ублажио је терор који је југословенска тајна безбедност (УДБА) створила у главама људи. Због тога су гласови опозиције постајали све гласнији. Студентске организације, попут хрватског Пракиса, интелектуалаца и чланова Савеза комуниста Југославије, почеле су марљивије радити на критизирању централизације земље и савезне економске и културне политике (Лане, 2004). Охрабрени догађајима из Прашког пролећа, 130 хрватских интелектуалаца припремило је декларацију и представило је локалним комунистичким властима. Они су затражили службено признавање засебног хрватског језика у мјестима гдје су живјели Хрвати (Лане, 2004). Покрет, међутим, није био ограничен само на језичке и културне реформе, већ је циљао и на федералистичку и централизовану природу земље. Хрвати су били незадовољни што су видјели да се 80 посто трговине у земљи одвијало кроз њене главне луке и да су велике количине чврсте валуте зарађене од туристичких могућности у овој регији раширене углавном по сиромашнијим регијама земље (Лане, 2004 Воодвард, 1995 ). Они су централистичку природу државе видјели као главну препреку даљњем развоју Хрватске и постизању вишег животног стандарда, упоредивог с онима у западној Еуропи.

Фотографија: хттп://ввв.флицкр.цом/пхотос/[email protected]Н05/6551163563/

Као што Лане (2004) тврди, опозиција предвођена и комунистима и интелектуалцима „попримила је националистичке призоре који су се повремено појављивали да угрозе јединство југословенске државе и на крају га надјачају“ (стр. 136). Све је то представљало оно што се често назива Хрватским прољећем, периодом студентских протеста, запаљиве националистичке реторике и опће политичке кризе у земљи. Први пут су Тито и његови најближи сарадници схватили стварну опасност коју обновљени хрватски национализам представља за стабилност и јединство Југославије. Тада је Тито одлучио да очисти одступајуће комунисте у Хрватској и стави тачку на бујну јавну расправу, која је неко време била остављена без контроле (Лане, 2004).

Међународна арена одиграла је неизоставну улогу у ограничавању етничког незадовољства, као што је то чинила у многим другим приликама када је у Југославији било друштвених немира и међунационалних тензија. Бурна времена касних 1960 -их, која су кулминирала совјетском инвазијом на Чехословачку, омогућила су Титу да користи једно од својих најјачих оруђа за одржавање унутрашње кохезије: спољну претњу. Тито је ефикасно мобилисао целокупно подобно становништво, и мушкарце и жене, и припремио мале војне јединице спремне за оружану инвазију Совјета. Пријетња је била вјеродостојна и додатно је помогла Титу да демобилизира националистичке вође и у Хрватској и у Србији (Лане, 2004). Ланеовим речима (2004.), „[певате стару баук сигурносне претње по независност Југославије изазване совјетском агресијом, Тито је том приликом манипулисао на такав начин да је помогао у сузбијању домаће нелагодности” (стр. 139). ).

Ова последња тачка је кључна за разумевање унутрашње стабилности Југославије током периода Хладног рата. Југословенски народ је био склон вјеровати да би, упркос многим проблемима који су постојали у земљи, потенцијално слабљење државе, што би могло изазвати совјетску инвазију, могло имати далеко више исцрпљујуће ефекте на њихове одређене регије. Застрашујућа совјетска армија и претјерана пријетња коју је представљала допустиле су Титу да одврати регионалне лидере од настојања за великим реформама по националистичким линијама. Осећај заједничке судбине ојачан осећајем заједничке опасности одвратио је националистичке вође од предаха. Недавно скинути поверљиви документи ЦИА -е из доба Хладног рата потврђују овај закључак јер истичу ефикасност Титове стратегије коришћења спољне претње, углавном Совјетске, као снажног политичког оруђа за одржавање унутрашњих послова.

Важно је напоменути да су, након што је алармантна криза из 1960 -их дјелимично ријешена, Тито и његов кабинет израдили нови устав за Југославију како би задовољили неке захтјеве реформиста. Будући да је четврти устав сачињен за мање од тридесет година, овај је донео опсежне одредбе за локалну самоуправу у шест република. Такође је Косову доделила статус покрајине (Воодвард, 1995). Многи су нови устав видели као последњи Титов покушај да задовољи све националности (Стојановић, 1997). Садржај овог устава учинио је Југославију угашеном конфедерацијом од шест република и две покрајине уједињене дејством спољне претње коју представљају Совјетски Савез и његови сателитски штићеници у Европи (Воодвард, 1995 Лане, 2004, Гагнон, 2004).

Задуживање у иностранству

Тито са председницима Кенедијем, Никсоном и Картером.

На пример, Међународни монетарни фонд под контролом САД -а и Светска банка били су више него срећни што су Југославији помогли са изузетно повољним кредитима у њеној модернизацији. Уз помоћ ових средстава, Југославија је неколико деценија била у могућности да улаже у најновије технологије из Западне Европе и да побољша своју конкурентску предност у одређеним секторима привреде (Лане, 2004). Задуживање је имало жељени ефекат на кратак рок, јер је ублажило унутрашњу економску кризу, која се продубљивала у време када је дошло до нафтног шока 1973. године због погрешних економских политика, неефикасне бирократије и смањења продуктивности предузећа (Воодвард, 1995). Међутим, задуживање је имало разорне дугорочне економске ефекте, а њихове политичке последице разматрају се у следећем одељку.

Треба напоменути да су се Совјети сложили са равнотежом снага коју је Југославија обезбедила и да су били врло невољни да изазову војни сукоб са САД -ом покушавајући да насилно контролишу ове прве. САД су у неколико наврата након инвазије на Чехословачку 1968. јасно дале до знања да неће толерисати даљу агресију Совеита на било коју неутралну државу у Европи (Воодвард, 1995. Уллман, 1996. Прибићевић, 1995.). Признајући да су разлози за подршку Запада вишедимензионални и да имају многе функције, Запад је покушао да обесхрабри Југославију својом великодушном финансијском и другим облицима помоћи, од приближавања до блиско идеолошки сличне велесиле: Совјетског Савеза. Совјети су, с друге стране, неспремни да ризикују потенцијални светски рат, били задовољни што су спречили Југославију да превише скрене са свог „социјалистичког“ курса и придружи се НАТО-у, што би значајно преокренуло хладноратовску равнотежу моћи (Уллман, 1996).

Југославија и дужничка криза

Када су централне власти уложиле озбиљне напоре да се ухвате у коштац са овим проблемом, приметиле су да се дуг повећао на невиђене износе. Један од ефеката ове кризе био је то што су богатије републике Словенија и Хрватска, због несразмјерних доприноса које су биле дужне да плате за сервисирање дуга, постале све више националистичке и одбиле да то наставе. Како се јаз између богатијих и сиромашнијих регија повећавао, тако су и богатији одбијали пренос у сиромашније републике и покрајине (Ковач, 1995). До краја 1980 -их, економска криза постала је толико озбиљна да је животни стандард пао за више од 40 посто, а у једном тренутку 1989. инфлација је достигла 2000 посто (Беннет, 1995). Ово је додатно подстакло етничке поделе и упирање прстом.

Укратко, јефтини зајмови које је Тито давао Југославији, због своје политике неутралности, помогли су у ублажавању домаћих међунационалних тензија, али неуспех у отплати попримио је драматичне димензије током 1980 -их. Моћне националистичке и шовинистичке снаге ослобођене су током ове кризе, а Југославија се суочила са својим најгорим политичким искушењима у послератној историји.

Југославија и међународни систем у току

Беннетт, Ц. (1995). Крвави распад Југославије: узроци, ток и последице. Нев Иорк: Нев Иорк Университи Пресс.

Берт, В. (1997). Невољна суперсила: политика Сједињених Држава и Босне у Босни, 1991-95. Нев Иорк: Ст. Мартин ’с Пресс.

Црнобрња, М. (1996). Југословенска драма. Монтреал: МцГилл-Куеен ’с Университи Пресс.

Дунаи, П. (1992). Стабилност у источној централној Европи. Јоурнал оф Пеаце Ресеарцх, Вол. 29, бр. 1. (фебруар, 1992), стр. 1-6.

Гагнон, Јр. В.П. (2004). Мит о етничком рату: Србија и Хрватска деведесетих година прошлог века. Итхаца, Н.И .: Цорнелл Университи Пресс

Ковач, О. (1995). Спољноекономски односи. У Рамет, С.П. и Адамовић, Л. (ур.), Изван Југославије: политика, економија и култура у разореној заједници (П.281-300). Колорадо: Вествиев Пресс

Лампе, Ј. Р. Прицкетт, Р.О., Адамовиц, Л. (1990) Југословенско-амерички економски односи од Светског рата. Дурхам: Дуке Университи Пресс

Лане, А. (2004). Југославија: Кад се сукобе идеали. Њујорк: Палграве Мацмиллан

Прибичевић, Б. (1995). Односи са суперсилама У Рамет, С.П. и Адамовиц, Л. (ур.), Изван Југославије: политика, економија и култура у разореној заједници (П.331-349). Колорадо: Вествиев Пресс

Ротхсцхилд, Ј. (2000). Повратак разноликости. Нев Иорк: Окфорд Университи Пресс.

Стојановић, С. (1997). Пад Југославије: Зашто је комунизам пропао. Амхерст, НИ: Прометхеус Боокс.

Тепавац, М., (2000). Интерлудиј: 1980-1990. У Јасминка Удовички & амп; Јамес Ридгеваи (прир.), Спалите ову кућу: стварање и растављање Југославије (П.64-79) Дурхам: Дуке Университи Пресс.

Уллман, Р.Х. (1996). Свет и ратови Југославије#8217. Нев Иорк: Цоунцил он Фореигн Релатионс.

Воодвард, С. Л. (1995). Балканска трагедија: хаос и распад после хладног рата. Васхингтон, ДЦ: Броокингс Институтион.

Зиммерманн, В. (1996). Порекло катастрофе: Југославија и њени разарачи и последњи амбасадор#8212 Америке говори шта се догодило и зашто. Нев Иорк: Тимес Боокс.

ФедЕк -ов Глобални образовни центар Суите 3100 301 Питтсборо Стреет ЦБ# 3449 | Цхапел Хилл, НЦ 27599-3449

Погледајте нашу мапу веб локације ако имате проблема при кретању овом веб локацијом.

Изјава о приватности

Разноликост



Подршка Европске комисије изради ове публикације не представља одобравање садржаја који одражавају само ставове аутора, па се Комисија не може сматрати одговорном за било какву употребу информација садржаних у њој.

Порекло СС -а

Адолф Хитлер је 1921. постао вођа тек настале политичке организације под називом Националсоцијалистичка немачка радничка партија (#нацистичка). Група је промовисала екстремни немачки национализам и антисемитизам и била незадовољна условима Версајског уговора, мировног решења из 1919. којим је окончан Први светски рат (1914-18) и захтевали су бројне уступке и репарације од Немачке. Хитлер је за проблеме Немачке окривио Јевреје и марксисте и залагао се за концепт аријске трке мајстора. &#Кс201Д

Да ли си знао? Одвојено крило концентрационог логора Дацхау издвојено је за припаднике СС -а који су проглашени кривим за озбиљне прекршаје. Близу 130 припадника СС -а интернирано је у Дацхау када су америчке војне снаге 29. априла 1945. године ослободиле логор.

До краја 1921. Хитлер је имао своју приватну војску, &#к201ЦСтурмабтеилунг &#к201Д (&#к201ЦАссаулт Дивисион &#к201Д), или СА, чији су припадници били познати као олујни војници или смеђе кошуље (због боје њихових униформи). СА је пратила Хитлера током његових јавних наступа и окружила га је када је држао страствене говоре позивајући своје присталице да изврше насиље над Јеврејима и његовим политичким противницима.

1925. Хитлер је наредио формирање Сцхутзстаффела, ентитета који је био одвојен од СА, иако повезан са СА. СС се у почетку састојао од осам појединаца, од којих је свима поверено да лично чувају Хитлера и друге врхунске нацисте. Јулиус Сцхрецк (1898-1936), посвећени Хитлеров лојалиста, постао је први командант СС-а. Следеће године Сцхрецка, који је често носио лажне бркове који су личили на Хитлерове, заменио је Јосепх Берцхтолд (1897-1962). Ерхард Хеиден (1901-33) преузео је контролу над СС-ом 1927. Исте године, члановима СС-а било је забрањено учешће у политичким расправама и од њих се тражило да исповиједају вјечну оданост Хитлеру и беспоговорно га признају као свог јединог пророка.


Рат и етничко чишћење у Југославији

С обзиром да су Словенија и Хрватска прогласиле свој суверенитет у јуну 1991. било је јасно да ће се Југославија распасти. Борбе су почеле готово одмах након што су две републике прогласиле независност од Југославије и то је био само почетак онога што ће се показати као најкрвавији рат у Европи од Другог светског рата.

Међутим, прво је вредно додати напомену о овим ратовима. Постоји врло уобичајено мишљење да ти ратови нису били ништа друго до продукт старе племенске мржње и крволочности, да су се људи у Југославији одувек мрзели и желели само да виде своје комшије избрисане са лица земље. Иако је ово можда лак закључак, то уопће није истина и стварност је много сложенија. Прво, тешко је рећи да су све мржње виђене у југословенским ратовима деведесетих година старе. Никада није ни постојао никакав концепт македонске нације највише 150 година прије избијања ратова. Напетости прво у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а касније и у Југославији нису биле резултат различитих етничких група који су мрзели суседе са којима су морали да деле државу, већ су то били сукобљени и конкурентни национализми који су се међусобно нашли на путу структурних проблема у начину на који је изграђена јединствена држава. Југославија је једноставно била премала за национализме својих конститутивних етничких група. Прво трајно насиље међу Хрватима и Србима догодило се тек у Другом свјетском рату и иако је насиље заиста било страшно, тешко да се може квалифицирати као старо. Чак ни тада до свједочења није дошло зато што је геноцид "природни" производ српско-хрватских односа, већ због жеље фашистичких усташа да створе етнички чисту хрватску државу, која је заузврат тражила уклањање српске и муслиманске мањине у Хрватској. Иако се тиме не оправдавају ужаси које су починили усташи, ипак се указује на чињеницу да је оно што се догодило у ствари била историјска аномалија, насупрот древним историјским мржњама. Штавише, суседства у Југославији постајала су све мешовитија, међубракови су били у порасту, а људи су се све више идентификовали као „југословенски“ за разлику од хрватских, српских, словеначких итд. Срби и Муслимани су већ дуже време живели у Сарајеву у мешовитим насељима без инцидената. Радован Караџић је у ствари био породични љекар који је вјежбао људе без обзира на етничку припадност све док није постао злогласни предсједник Републике Српске. Оно што се тада догодило резултат је манипулативних вођа попут Анте Павлића, Слободана Милошевића и Фрање Туђмана који су искориштавали и манипулирали националистичким склоностима људи како би стекли моћ и углед. Иако је истина да људи морају ићи заједно с њима како би њихови планови били успешни, такође је тачно да је без таквих личности потенцијал за насиље на Балкану значајно смањен.

Словенија

Словенија се прва отцепила од Југославије када је прогласила независност и почела да преузима граничне прелазе. Међутим, Словенија је напустила Југославију без већих инцидената, јер је било само неколико дана борби и само неколико десетина мртвих. Савезна ЈНА (Југословенска Народна Армија, или Југославенска народна армија) повукли су се раније како би се позабавили ситуацијом у Хрватској. Уједињене Нације и Европска заједница признале су Словенију као независну државу 1992. године и била је далеко најуспешнија и најпросперитетнија од бивших југословенских република, придруживши се НАТО -у и Европској унији 2004. године.

Хрватска

Међутим, ситуација у Хрватској била је много тежа и постат ће поприште неких од најинтензивнијих борби у ратовима. Хрватска је 1990. изабрала некомунистичку владу са националистом Фрањом Туђманом за свог вођу. Покрет је у великој мери подстакнут избором српског националисте Слободана Милошевића за лидера Комунистичке партије Србије. Одмах је оживео снове о „Великој Србији“. Милошевићева реторика и репресија над албанским становништвом на Косову уплашили су остале републике. Забринута да ће Србија покушати да наметне сличне мере над свим републикама, Хрватска је прогласила независност од Југославије 25. јуна 1991. Чим је прогласила њихову независност, избиле су борбе. Борбе у Хрватској биле су тешке између ЈНА, Срба у Крајини и хрватских снага. Док су српске снаге имале на располагању арсенале ЈНА и могле су додатно складиштити српске милиције у Крајини, Хрватска се морала ослонити на своје оскудне националне одбрамбене снаге да би се одбранила. За то време Срби су створили Републику Српску Крајину у централној и северозападној Хрватској. Српске снаге (које у овом случају обухватају и ЈНА и снаге милиције у Републици Српској Крајини) искористиле су своју војну надмоћ да претендују на велике делове Хрватске, наиме већи део Крајине, у западној Славонији, пре него што су кренули у вожњу према Далмацији обале, наиме лучки градови Задар, Сплит, Плоче на југу. Хрватској је највише штетило заузимање Книна, далматинског града у близини Српске Крајине који је био главно транспортно чвориште између Далмације и уже Хрватске. Губитак овог града у основи је одсјекао Загреб од Далмације и његове виталне обале. Територијални губици нису били само стратешки штетни, већ су штетили и хрватској националној психи. Хрвати су се заклели да ће вратити своје територије.

Године 1992., након што је Европска заједница у више наврата покушавала и није успјела преговарати о миру, Уједињене Нације су успјеле успоставити примирје између двије стране и послале мировне снаге, УНПРОФОР. У време када је споразум ступио на снагу, Срби су држали отприлике 30% Бивше Југословенске Републике Хрватске, а споразум УН -а је замрзнуо овај статус куо, што је такође оставило многе Хрвате као избеглице из својих домова у Републици Српској Крајини као део Српско етничко чишћење. Било је извјештаја о пљачкању и паљењу домова, као и о другим звјерствима почињеним над хрватским цивилима. Уједињене нације и Европска заједница такође су признале Хрватску као независну државу у јануару 1992.

Хрватске снаге покренуле су 1995. масовну офанзиву против крајишких Срба. Офанзива је довела до убиства приближно 14.000 српских цивила и око 300.000 српских избеглица. Муњевити напад укључивао је нападе на цивиле, наиме паљење српских кућа, пљачку српске имовине, убијање и сакаћење српских цивила, посебно старијих особа. У знак одмазде, Срби су извели ракетни напад на главни град Хрватске Забреб, узрокујући неколико смртних случајева и преко 100 повређених.

Босна и Херцеговина

Најпознатији од ових ратова био је рат у Босни и Херцеговини. Чиста бруталност борби и ужасне кампање етничког чишћења привукле су велики дио медијске покривености и велики дио симпатија свијета. Овај рат је посебно дошао до изражаја малих етничких ратова који су постали истакнути током 1990-их.

Босна заправо никада није била моноетничка држава, јер је била подијељена између Срба, Хрвата и босанских Муслимана (који се називају и Бошњаци), а сви су они држали знатан дио Босне. Када је Слободан Милошевић дошао на власт, почео је говорити о стварању "Велике Србије" која би обухватала већи део Хрватске, Босне и Косова. Треба напоменути да овај концепт Велике Србије није синоним за историјску Србију. Концепт Велике Србије могао би се сажети у чувену Милошевићеву реченицу "Где год постоји Србин, постоји Србија", па се Велика Србија може посматрати као етно-национални концепт, а не као историјски. Војводина, Босна, Крајина и Славонија никада нису биле део старог српског царства, али су ипак имале велико српско становништво. Само су Косово и ужа Србија били делови историјске Србије (као и Македонија и северна Грчка, али они никада нису оспорени). Проблем је у томе што није постојала јасна географска подјела између етничких група, већ је дошло до сложеног крпања група уочених широм земље и нико није имао апсолутну већину у цијелој земљи. То је значило да би за стварање различитих етничких енклава неке регије морале бити „етнички очишћене“, што је болесно стерилни израз који у суштини значи уклањање етничког становништва било којим средствима која су потребна. То би имало трагичне посљедице у Босни.

Босна је прогласила независност од Југославије 1992. године, а међународна заједница ју је признала и убрзо након тога примљена у УН. Босански Срби су готово одмах створили Републику Српску с идејом стварања етнички чисте српске енклаве у сјеверној и источној Босни. Исто су почели и Хрвати оснивањем Хрватске заједнице Херцег-Босне (Херцег/Херцеговина се односи на хрватски дио Босне). Борбе су постале интензивне између муслиманских снага и снага босанских Хрвата које је хрватска влада директно подржала у Загребу, а 1994. хрватске снаге почеле су се директно борити у знак подршке босанским Хрватима. 1994. босански Муслимани и босански Хрвати пристали су на прекид ватре и основали заједничку Федерацију Босне и Херцеговине. Како се рат са Србима наставио, и босански Хрвати и Муслимани почели су заједно да се боре против српских снага.

Борбе између Срба и босанских Муслимана биле су можда најтеже и о њима се највише извјештавало у читавом рату. Срби су били заинтересовани за стварање етнички чисте Републике Српске за Србе, али су велике муслиманске мањине, посебно у градовима, отежавале Србима да изграде хомогене етничке ентитете. Као резултат тога, војска Републике Српске под вођством генерала Ратка Младића започела је политику "етничког чишћења" против муслимана у земљама које су сматрали српским. This included sending Muslims to Europe's first concentration camps since World War II, massive counts of rape and sexual assault against Muslim women and girls, and mass executions of Muslim men and boys of military age. Most infamous of these acts was the 1995 massacre in the city of Srebrenica, where more than 7000 Muslims were killed by Serb forces under than command of Gen. Mladic. There was also heavy looting, torture of Muslims, and widespread forced relocation. Many of Bosnia's cities were also besieged by Serb forces, namely Sarajevo, Bihac, and Tuzla, as well as many others. The brutality and scale of the fighting shocked many in the west. Though it should be added for the sake of fairness, that while most acts of ethnic cleansing were overwhelmingly committed by Serb forces, Croat and Muslim forces also committed similar acts as well. In addition, this was not the first time that ethnic cleansing was practiced in the Balkans, with both the Croat Ustase and the Serb Cetniks committing acts of ethnic cleansing during World War II.

Governments however, were less effective in dealing with the war in Yugoslavia. The United Nations has been criticized for its handling of the conflict, and rightfully so. The UN Protective Force (UNPROFOR) was originally designed to supervise the cease-fire between Serbs and Croats, but soon found its mission extended to Bosnia. However, UNPROFOR was designed by the UN to act only as a peace-keeping force, not a war-fighting force, and the rules of engagement assigned to UNPROFOR were designed accordingly to enforce their status as peace-keepers. UNPROFOR was ordered not to fire unless directly fired upon and were not engage in the fighting under any circumstances, even to defend UN-designated "safe areas" in Srebrenica, Tuzla, and Zepa, designed to protect Muslim populations from Serb aggression. As a result, the Dutch UNPROFOR unit was forced to stand by as Serb forces rounded up and massacred Muslim civilians in Srebrenica. The UN's inaction during the massacre has become a tragic symbol of the UN's failed peace-keeping policy in Bosnia. Rather than keep the peace, the Serbs only found ways to exploit it, making a farce of UNPROFOR. But the policy failures extended beyond UNPROFOR. For one, an arms embargo was placed on the combatants. Yet rather than control the scale of the fighting, it simply reinforced the arms disparity between the well-armed Serb forces and the poorly armed Muslim forces. This contributed to considerable Serb gains in Bosnia, as they eventually held two thirds of Bosnia's territory. However, the Croat-Muslim alliance that was formed in 1994 helped tip the scales against the Serbs, and the Croats and Muslims succeeded in reducing Serb gains. The Yugoslav government under the leadership of Slobodan Milosevic cut off military aid to the Bosnian Serbs, which helped contribute to Serb losses. It should be noted that while Serb forces in both Bosnia and the Krajina tried to present themselves as independent entities with separate armies and separate governments and leadership, there is no question that they got most of their support from Belgrade and Milosevic. The Yugoslav government was crucial in supplying the Krajina and Bosnian Serbs with weapons, ammunition, fuel, and logistical support, even though Yugoslavia claimed to be uninvolved in the fighting. In fact, Slobodan Milosevic was the main architect of the war in the former Yugoslavia.

The Dayton Peace Accords

Throughout the war there were several attempts to negotiate some sort of a peace deal between the sides. While there was some success in negotiating agreements between the Croats and Serbs and the Croats and Muslims, negotiating a peace agreement between the Serbs and Muslims was considerably more difficult. There were talks and even plans put in place (like the Vance-Owen peace plan) that would have called for the canonization of Bosnia. This would mean that Bosnia would Bosnia would be divided into mono-ethnic noncontiguous cantons. However these plans were scrapped as ethnic cleansing altered Bosnia's ethnic makeup. While before the war Bosnia was a messy patchwork of ethnicities with no discernable regions devoted to a single ethnicity, ethnic cleansing essentially did the job is was supposed to do by creating distinct Serbian, Muslim, and Croat regions. Before and after ethnographic maps of Bosnia clearly show the dramatic results of ethnic cleansing. As a result, peacemakers tried to find a solution to accommodate these changes. While ideally it would have been favorable to return to Bosnia's multiethnic mixture, the results of the war and the intentions of the negotiating parties, especially the Serbs and Croats, would mean that Bosnia would have to be divided along ethnic lines. This solution was amiable to Serb leader Slobodan Milosevic and Croat leader Franjo Tudjman, both of whom wished to divide Bosnia between Serbia and Croatia. There is even a story that after having a bit to drink, Tudjman drew a map for negotiator Paddy Ashdown that showed the border that the Serbs and Croats would use to divide Bosnia. For the west, ending the war became vital to secure peace in Europe. There had long been the perception that the west was not doing enough to end the fighting, so eventually it became politically beneficial to western leaders to hammer out some sort of agreement.

The end result of this were the Dayton Peace Accords which were signed in December 1995. Under this agreement, Bosnia was to be divided into two-substate entities: the Muslim-Croat federation which would claim 51% of Bosnia's territory, and the Serbian Republika Srpska, which claimed 49% of Bosnia's territory. Sarajevo was to be a unified city while the former Muslim "safe-zone" of Gorazde would remain under Muslim control. The federal government was to be of mixed ethnicity, but with a high representative from the UN who had far reaching powers over the Bosnian federal government. The UN high commissioner had the power to dismiss officials or veto laws that might be contrary to the peace process, making the high representative a sort of UN-appointed president. The Presidency of Bosnia-Hercegovina was to be a rotating presidency between the three ethnicities. Its main tasks concern foreign policy, defense, and dealing with parliament. The legislature was to be divided among the different ethnicities as well. NATO was to take the lead in peacekeeping operations with the so-called " Intervention Force" (IFOR) whose 60,000 personnel (60% of whom were American) were tasked with maintaining the cease-fire and keeping the peace. Unlike UNPROFOR, IFOR came to Bosnia heavily armed and was permitted to shoot whenever necessary. It essentially had the backbone that UNPROFOR was so lacking in.

What resulted however was a fractured state that was too federal and lack any sort of real cohesion. Each of Bosnia's three entities acted with undue political independence. For example, the Croat entity issued Croatian license plates, money, police uniforms, and its citizens acted as citizens of Croatia, not Bosnia. The Serb entity was no better. The Republika Srpska acted almost as an independent state, with its own government, state symbols, president, parliament, customs and border guards, and even had its own airline. While Dayton and IFOR undoubtedly ended the fighting and preserved the cease-fire in the country, many agreed that the state and the peace were only held up by foreign intervention and support. While Dayton may have ended the fighting, there were serious doubts as to whether it created a functioning state in Bosnia.


&aposLittle Boy&apos and &aposFat Man&apos Are Dropped

Hiroshima, a manufacturing center of some 350,000 people located about 500 miles from Tokyo, was selected as the first target. After arriving at the U.S. base on the Pacific island of Tinian, the more than 9,000-pound uranium-235 bomb was loaded aboard a modified B-29 bomber christened Enola Gay (after the mother of its pilot, Colonel Paul Tibbets). The plane dropped the bomb—known as “Little Boy”𠅋y parachute at 8:15 in the morning, and it exploded 2,000 feet above Hiroshima in a blast equal to 12-15,000 tons of TNT, destroying five square miles of the city.

Hiroshima’s devastation failed to elicit immediate Japanese surrender, however, and on August 9 Major Charles Sweeney flew another B-29 bomber, Bockscar, from Tinian. Thick clouds over the primary target, the city of Kokura, drove Sweeney to a secondary target, Nagasaki, where the plutonium bomb �t Man” was dropped at 11:02 that morning. More powerful than the one used at Hiroshima, the bomb weighed nearly 10,000 pounds and was built to produce a 22-kiloton blast. The topography of Nagasaki, which was nestled in narrow valleys between mountains, reduced the bomb’s effect, limiting the destruction to 2.6 square miles.


Balkans war: a brief guide

The former Yugoslavia was a Socialist state created after German occupation in World War II and a bitter civil war. A federation of six republics, it brought together Serbs, Croats, Bosnian Muslims, Albanians, Slovenes and others under a comparatively relaxed communist regime. Tensions between these groups were successfully suppressed under the leadership of President Tito.

After Tito's death in 1980, tensions re-emerged. Calls for more autonomy within Yugoslavia by nationalist groups led in 1991 to declarations of independence in Croatia and Slovenia. The Serb-dominated Yugoslav army lashed out, first in Slovenia and then in Croatia. Thousands were killed in the latter conflict which was paused in 1992 under a UN-monitored ceasefire.

Bosnia, with a complex mix of Serbs, Muslims and Croats, was next to try for independence. Bosnia's Serbs, backed by Serbs elsewhere in Yugoslavia, resisted. Under leader Radovan Karadzic, they threatened bloodshed if Bosnia's Muslims and Croats - who outnumbered Serbs - broke away. Despite European blessing for the move in a 1992 referendum, war came fast.

Yugoslav army units, withdrawn from Croatia and renamed the Bosnian Serb Army, carved out a huge swathe of Serb-dominated territory. Over a million Bosnian Muslims and Croats were driven from their homes in ethnic cleansing. Serbs suffered too. The capital Sarajevo was besieged and shelled. UN peacekeepers, brought in to quell the fighting, were seen as ineffective.

International peace efforts to stop the war failed, the UN was humiliated and over 100,000 died. The war ended in 1995 after Nato bombed the Bosnian Serbs and Muslim and Croat armies made gains on the ground. A US-brokered peace divided Bosnia into two self-governing entities, a Bosnian Serb republic and a Muslim-Croat federation lightly bound by a central government.

In August 1995, the Croatian army stormed areas in Croatia under Serb control prompting thousands to flee. Soon Croatia and Bosnia were fully independent. Slovenia and Macedonia had already gone. Montenegro left later. In 1999, Kosovo's ethnic Albanians fought Serbs in another brutal war to gain independence. Serbia ended the conflict beaten, battered and alone.


World War I Books and Art

The bloodshed on the battlefields of the Western Front, and the difficulties its soldiers had for years after the fighting had ended, inspired such works of art as 𠇊ll Quiet on the Western Front” by Erich Maria Remarque and “In Flanders Fields” by Canadian doctor Lieutenant-Colonel John McCrae. In the latter poem, McCrae writes from the perspective of the fallen soldiers:

To you from failing hands we throw
The torch be yours to hold it high.
If ye break faith with us who die
We shall not sleep, though poppies grow
In Flanders fields.

Published in 1915, the poem inspired the use of the poppy as a symbol of remembrance.

Visual artists like Otto Dix of Germany and British painters Wyndham Lewis, Paul Nash and David Bomberg used their firsthand experience as soldiers in World War I to create their art, capturing the anguish of trench warfare and exploring the themes of technology, violence and landscapes decimated by war.


History of Accounting for the War Dead from World War 2

Since the collapse of the Soviet Union, there has been a significant amount of research conducted regarding the topic of World War 2 casualties with the resulting opening of previously closed scholarly resources. Current estimates now show that the number of war dead within the postwar borders total 26.6 million individuals. Within Poland, the IPN (Polish Institute of National Remembrance) places their estimated war dead between 5.6 and 5.8 million people. Depending on the definitions placed on deaths or casualties that resulted from warfare or crimes against humanity by historians, the figures will vary across resources.


Concentration Camps, Slave Labor, and Genocide

The German government led by Adolf Hitler and the Nazi Party was responsible for the Holocaust, the killing of approximately 6 million Jews, 2.7 million ethnic Poles, and 4 million others who were deemed “unworthy of life” (including the disabled and mentally ill, Soviet prisoners of war, homosexuals, Freemasons, Jehovah’s Witnesses, and Romani) as part of a program of deliberate extermination. About 12 million, mostly Eastern Europeans, were employed in the German war economy as forced laborers.

In addition to Nazi concentration camps, the Soviet gulags (labor camps) led to the death of citizens of occupied countries such as Poland, Lithuania, Latvia, and Estonia, as well as German prisoners of war (POWs) and Soviet citizens who were thought to be Nazi supporters. Of the 5.7 million Soviet POWs of the Germans, 57 percent died or were killed during the war, a total of 3.6 million. Soviet ex-POWs and repatriated civilians were treated with great suspicion as potential Nazi collaborators, and some were sent to the Gulag upon being checked by the NKVD.

Japanese POW camps, many of which were used as labor camps, also had high death rates. The International Military Tribunal for the Far East found the death rate of Western prisoners was 27.1 percent (for American POWs, 37 percent), seven times that of POWs under the Germans and Italians. While 37,583 prisoners from the UK, 28,500 from the Netherlands, and 14,473 from the United States were released after the surrender of Japan, the number of Chinese released was only 56.

According to historian Zhifen Ju, at least five million Chinese civilians from northern China and Manchukuo were enslaved between 1935 and 1941 by the East Asia Development Board, or Kōain, for work in mines and war industries. After 1942, the number reached 10 million. The US Library of Congress estimates that in Java, between 4 and 10 million rōmusha (Japanese: “manual laborers”), were forced to work by the Japanese military. About 270,000 of these Javanese laborers were sent to other Japanese-held areas in South East Asia, and only 52,000 were repatriated to Java.

On February 19, 1942, Roosevelt signed Executive Order 9066, interning about 100,000 Japanese living on the West Coast. Canada had a similar program. In addition, 14,000 German and Italian citizens who had been assessed as being security risks were also interned.

In accordance with the Allied agreement made at the Yalta Conference, millions of POWs and civilians were used as forced labor by the Soviet Union. Hungarians were forced to work for the Soviet Union until 1955.

The Liberation of Bergen-Belsen Concentration: SS female camp guards remove prisoners’ bodies from lorries and carry them to a mass grave, inside the German Bergen-Belsen concentration camp, 1945


За више информација

Dedijer, Vladimir. The Battle Stalin Lost: Memoirs of Yugoslavia, 1948�. New York: Viking, 1970.

Dedijer, Vladimir. Tito. New York: Simon and Schuster, 1952. Reprint, New York: Arno Press, 1972.

Pavlowitch, Stevan K. Tito—Yugoslavia's Great Dictator: A Reassessment. Columbus: Ohio State University Press, 1992.

West, Richard. Tito: And the Rise and Fall of Yugoslavia. New York: Carroll & Graf, 1995.


Погледајте видео: Краљевина СХСЈугославија 1918-1941